ово је друга везија.
никада нећете видети прву, јер сам је обрисао. грешком. можда и није била грешка, али није ми ни била намера, свакако…
у сваком случају, причао сам о томе како сам покушао да средим хаос. одустао сам, да скратим причу о томе сада. нема реда.
и да… људи нису само биологија и математика… тако нешто сам хтео да кажем…
сада није ни важно, јер ионако нећете прочитати оригинални текст никада. сем ако неко не врати време па сачува текст пре него ја притиснем погрешно дугме.
Дани пролазе тако брзо да почесто не знам који је датум данас, нити којег је датума нешто у скорој будућности… и таман испланирам да нешто посетим, да бих чуо затим, да је то нешто прошло. Нешто је – концерт, изложба…
Мрзи ме већ та колотечина што ме увукла, да не стижем ништа да урадим поред онога што „морам“ да урадим.
Питам се, у ствари, како то други постижу?
Да ли ја хоћу превише, па не стигнем ништа, или не знам како да се организујем…
Ово први ми не звучи као потпуна истина, док, опет, ово друго ми управо супротно стоји ономе како ме други виде…
Ах, дилеме…
Свакако сувише неиспаваних ноћи, ових дана, затим одмор који већ вири иза угла, нагоне човека да мисли о своме времену…
Просечно, само трећина живота нам остаје кад одузмемо спавање и посао…
незнатно додирем иреално, па побегнем у стварност.
јер је сигуранија. плитка је у својој најдубљој тачки, што ми одговара ових пар месеци…
dok noci prolaze za danima
u kojima
nema mesta za misao
kao vreme si tu
nemam nacina da te menjam
nemam nacina da pobegnem od tebe
nemam nacina da zivim sa tobom
normalno
nenormalno
paralelno
ispresecano
sve je
1. april 2008.
banja luka
21:51 7.12.2007
siva slova
nemaju boje
meni
te riječi što mi daješ
drveno kamenje
u sivoj noći
mjesec u magli daleko
gledam ga iskopanih očiju,
šupljinama ga gledam
дигитализовано: 5. јуна 2007 у 22:47
Стајао је на прагу и пушио своју прву јутарњу цигару.
Доле, испод, борба се одвијала хладног јутарњег ваздуха против топле унутрашњости собе. Невидљива борба коју су само указивали прамичци залуталог дима.
На радију – Леонард Коен, Чо Кокер, Елвис Присли…
Ускоро ће изаћи, кренути у још једну битку. Да ли ће изгубити, побиједити? Није знао, наравно.
Узбуђивала су га ова јутра прољећна. Свјежа, често мирна и помало, за њега, свечана…
Увијек је волио бити први. Често то није био. Али је волио када је рано јутром кретао у битку. Давало му је предност. Можда лажну. Можда…
27. март 2007.
Бања Лука
14:44 23.10.2006
нешто је тешко у мени данас
и ја сам срећан и тужан истовремено
у томе што боли осећам срећу
у томе што сам срећан смета бол
као на међи – стојим
на раскршћу времена
гледам у данас и
гледам у сутра и
не знам како
погледати исправно
пишем о њој
и пишем о њој
не пишем о себи
а ја сам полуга
покрећем свет
померам међе
а савијам се
Дошао сам у Грац око 17 часова. Већ сам се истуширао, што значи да сам пронашао већ и кухињу.
На самом путу са станице дјевојка која је требало да ме доведе до дома успјела је промашити градски аутобус, тако да смо се мало возикали, а онда и вукли торбе по граду.
Унеколико сам разочаран јер нисмо само ми ИАЕСТЕови студенти у дому, или барем на једном спрату. Али, ваљда није свугдје као у Бањалуци.
Отприлике чекам да ме неко покупи сада, вечерас ваљда…
Сутра Интернет.
Ишао сам са колегама на трчање данас. Интересантно колико не волимо себе, и не желимо да водимо рачунра о своме тијелу. Иако је знојење трајало само 30ак минута, тернутно – истуширан – прилично се позивитно осјећам.
Ових дана, дешава ми се да заглавим до јутарњих часова (~ 4) новог дана и онда мало спавам (до 7) те тако радни дио дана (до 16) проведем у неком полубунилу. Тако да сам се дао на спавање поподне, што иначе није моја навика.
Јутрос сам тако легао око 4, јер сам чекао на станици пољака који се није појавио (а требао је да то учини око 1 те ноћи), па онда чак читао (!) око 30ак минута. (Шта ћу кад другачије не могу заспати…). А јутрос сам онда устао око 8, истуширао се и отишао до града са колегама у суботојутарњи шопинг. Као у правом потрошачком друштву потпуно непланирано новцем који не би требало да трошим на такве ствари купио сам мајицу за 25 КМ, дивно-зелене боје. А после смо сједили у граду и пили лимунаду, јер је већ око 10 прилично угријало и тијело и очи.
Е тако намучен куповином и дружењем отишао сам кући, направио си оброк, а после читао. У једном моменту ми је прошло кроз главу осјећај (прије него мисао) како ћу да заспим. Склопио сам књигу и – заспао! Спавао сам отприлике 2 сата или слично и једва сам се извукао из кревета после. Киша је донијела неку љеност у собу па сам опет читао и окретао се, јер су ме већ леђа бољела од лежања…
Све чисте тривијалности записах! Па хајде, нека. Треба и то понекад.
Нова Година са пријатељима. Нови посао. Нови семестар. Један другачији живот – пун! Само споља пун.
