наставак

Дани пролазе тако брзо да почесто не знам који је датум данас, нити којег је датума нешто у скорој будућности… и таман испланирам да нешто посетим, да бих чуо затим, да је то нешто прошло. Нешто је – концерт, изложба…

Мрзи ме већ та колотечина што ме увукла, да не стижем ништа да урадим поред онога што “морам” да урадим.

Питам се, у ствари, како то други постижу?

Да ли ја хоћу превише, па не стигнем ништа, или не знам како да се организујем…

Ово први ми не звучи као потпуна истина, док, опет, ово друго ми управо супротно стоји ономе како ме други виде…

Ах, дилеме…

Свакако сувише неиспаваних ноћи, ових дана, затим одмор који већ вири иза угла, нагоне човека да мисли о своме времену…

Просечно, само трећина живота нам остаје кад одузмемо спавање и посао…

незнатно

незнатно додирем иреално, па побегнем у стварност.

јер је сигуранија. плитка је у својој најдубљој тачки, што ми одговара ових пар месеци…

ispresecano

dok noci prolaze za danima
u kojima
nema mesta za misao
kao vreme si tu
nemam nacina da te menjam
nemam nacina da pobegnem od tebe
nemam nacina da zivim sa tobom

normalno
nenormalno
paralelno
ispresecano
sve je

1. april 2008.
banja luka

siva slova

21:51 7.12.2007
siva slova

nemaju boje
meni
te riječi što mi daješ

drveno kamenje
u sivoj noći

mjesec u magli daleko
gledam ga iskopanih očiju,
šupljinama ga gledam

јутро у вратима

дигитализовано: 5. јуна 2007 у 22:47

Стајао је на прагу и пушио своју прву јутарњу цигару.
Доле, испод, борба се одвијала хладног јутарњег ваздуха против топле унутрашњости собе. Невидљива борба коју су само указивали прамичци залуталог дима.

На радију – Леонард Коен, Чо Кокер, Елвис Присли…

Ускоро ће изаћи, кренути у још једну битку. Да ли ће изгубити, побиједити? Није знао, наравно.

Узбуђивала су га ова јутра прољећна. Свјежа, често мирна и помало, за њега, свечана…
Увијек је волио бити први. Често то није био. Али је волио када је рано јутром кретао у битку. Давало му је предност. Можда лажну. Можда…

27. март 2007.
Бања Лука

нигде (или на међи)

14:44 23.10.2006

нешто је тешко у мени данас
и ја сам срећан и тужан истовремено
у томе што боли осећам срећу
у томе што сам срећан смета бол
као на међи – стојим

на раскршћу времена
гледам у данас и
гледам у сутра и
не знам како
погледати исправно

пишем о њој
и пишем о њој
не пишем о себи
а ја сам полуга
покрећем свет
померам међе
а савијам се

писања из трбуха – недеља, 19:18, 6. август 2006, грац, аустрија

Дошао сам у Грац око 17 часова. Већ сам се истуширао, што значи да сам пронашао већ и кухињу.
На самом путу са станице дјевојка која је требало да ме доведе до дома успјела је промашити градски аутобус, тако да смо се мало возикали, а онда и вукли торбе по граду.
Унеколико сам разочаран јер нисмо само ми ИАЕСТЕови студенти у дому, или барем на једном спрату. Али, ваљда није свугдје као у Бањалуци.
Отприлике чекам да ме неко покупи сада, вечерас ваљда…
Сутра Интернет.

писања из трбуха – субота, 22 часа, 29. јул 2006, бања лука

Ишао сам са колегама на трчање данас. Интересантно колико не волимо себе, и не желимо да водимо рачунра о своме тијелу. Иако је знојење трајало само 30ак минута, тернутно – истуширан – прилично се позивитно осјећам.
Ових дана, дешава ми се да заглавим до јутарњих часова (~ 4) новог дана и онда мало спавам (до 7) те тако радни дио дана (до 16) проведем у неком полубунилу. Тако да сам се дао на спавање поподне, што иначе није моја навика.
Јутрос сам тако легао око 4, јер сам чекао на станици пољака који се није појавио (а требао је да то учини око 1 те ноћи), па онда чак читао (!) око 30ак минута. (Шта ћу кад другачије не могу заспати…). А јутрос сам онда устао око 8, истуширао се и отишао до града са колегама у суботојутарњи шопинг. Као у правом потрошачком друштву потпуно непланирано новцем који не би требало да трошим на такве ствари купио сам мајицу за 25 КМ, дивно-зелене боје. А после смо сједили у граду и пили лимунаду, јер је већ око 10 прилично угријало и тијело и очи.
Е тако намучен куповином и дружењем отишао сам кући, направио си оброк, а после читао. У једном моменту ми је прошло кроз главу осјећај (прије него мисао) како ћу да заспим. Склопио сам књигу и – заспао! Спавао сам отприлике 2 сата или слично и једва сам се извукао из кревета после. Киша је донијела неку љеност у собу па сам опет читао и окретао се, јер су ме већ леђа бољела од лежања…
Све чисте тривијалности записах! Па хајде, нека. Треба и то понекад.

писања из трбуха – у међувремену

Нова Година са пријатељима. Нови посао. Нови семестар. Један другачији живот – пун! Само споља пун.

писања из трбуха – недеља, једва прошла поноћ, 23. јул 2006, бања лука

Смирај дана. Једем нешто чему тачно и не знам име, мада би требало да има нешто попут kaselshpezzel… Тијесто са срмдљивим љепљивим сиром. Превише бибера. Убијам леденом тоник-водом.
У мом једно-особном стану двије дјевојке су пожељеле (прецизније – ја сам предложио) да кухају аустријску храну. Захар торту и горепоменуто јело са сиром. Прилично незгодно због размјештаја „кухињских“ елемената уштиманих за највише једну и по особу и то једном дневно по пола сата. А онда је и осигурач одлучио да прегори. Трчи код Љиље са кашиком у тијесту! Некако смо успјели да све спакујемо у три пластичне здјеле, док сам торту носио у рукама.
Говоранције, презантације, прехрањивање, музика, пиће – текли су хронолошки набројаним редом све док нису дошли до последње двије ставке у листи. (Музика подразумијева и знојење младих тијела – тако да то нећемо посебно истицати.)
Навучен на причу о фотографији – већи дио вечери сам тражио материјал, помало и постао досадан људима, али надам се не узалуд. Но, видјећемо… Нисам још прегледао фотографије на великом екрану.
Једна ствар ме увијек погоди. Згрченост коју осјећам када се дружим са људима из земаља нама тако далеким.
Ништа романтично у једној вечери попут ове. Или то моје очи нису видјеле. Неколико лијепих очију, више привлачних тијела, али све је само примјећивање.
Недостаје ми Ана. Недостаје ми њена близина. Недостаје ми буђење уз њу. Као мала смрт је свака помисао да није ту. И слатка је та мала смрт док знам да ме воли.

Мучи ме помисао на посао. Шта урадити у наредних годину дана? Гдје кренути даље? Бања Лука, Београд, Љубљана? Како се „осигурати“?
А можда управо погрешно размишљам – осигурати. Немогуће. Прихватити динамику живота, дисати заједно са њом, можда ту лежи рјешење. Пратити сваки дамар дана и одлучивати у тренутку, а не прије него нам се постави да бирамо.
Сутра.. Данас сам већ у Теслићу. Милиана је добила Симона сина, па Горан и ја идемо у посјету.