писања из трбуха – недеља увече, недеља, 27. новембар 2005, бања лука

Имамо ли шта рећи једно другоме? Свјесни стања, немоћни да мијењамо, ухваћени у клопку стојимо-идемо својим путевима…

писања из трбуха – недеља јутро, 27. новембар 2005, бања лука

Јуче и сутра. А данас? Само гледам иза и испред. Чешће испред. Довољно је да не гледам данас. Заборавим, ето, данас и онда оно постане јуче. А тада ничему није корисно. И тако ми дани постају сјећања, док трчим за следећим унапред обећаним даном. На пропаст, на пролаз, на изгубљено миришу сви ти сутра-дани. Као млад цвијет којем трчиш у загрљај и – док га принесеш лицу, носу – схватиш да је његов мирис већ прошао. Ено га! Иза тебе је већ… Али касно је…. Иди! Трчи за следећим цвијетом. Његов мирис је већ трајнији… Ха, ха… Оде… Само нека иде… Вјерује… То је добро за човјека. Одох и ја даље…

писања из трбуха – субота, 26. новембар 2005, бања лука

Тешко је писати о томе сада. Тешко је искрено мислити и знати своје жеље.
Преплитања осјећања, сјећања и жеља не престаје да притишће и не знам шта да мислим. Просте ствари одједном постају компликоване, искрене и јасне линије муте се и не говоре више истим језиком правца, већ – као намјерно – губе смисао и мотају се уоколо као да пркосе…
И не знам да ли да станем; останем; идем даље; чекам; враћам се… Враћати се дефинитвно нећу! То је исувише очајнички и не води у сутра. Барем не онакво сутра какво желим. А какво желим? Хм…
Радим. Гурам даље неке видљиве и опипљиве ствари, и то није проблематично. Или се барем логички реалним напором да ријешити… Али, оно што је унутра. Проблем (за) који не може (нико) да (се) узме и нацрта његове унутрашње везе, те на основу тога пронађе рјешење, ме разједа. Осјећам нервозу који носи и која расте…
Покушам да се заварам стављајући шарени папир испред очију и гледајући његове веселе ноте осјетим се лакше… Али, само на тренутак… Заболи ме илузија и сувише истрениран мозак не дозвољава то. И крене млин. Меље… Лагано у даљини се чује жрвањ као далеки ехо грмљавине. Приближава се, али ја, страхом гоњен, побјегнем ако стигнем у свијет дневног да на још један гутљај живота додам крај. Крпим.

* * *

Синоћ је дувао дивно снажан топао вјетар! Најинтензивнији дио сам, нажалост,  пропустио скривши се у затвореном. Нехотично, вјеруј. Кренуо сам кући и на срећу, вјетар је наставио да ми улива снагу. Просто обожавам те снажне топле вјетрове који престају да ме милују и почињу да ме заносе док ходам растуреним градом (или врхом бријега – боља околност). Хвали се још поломљеним гранама и потура ми их под нос, говорећи: „Види, види, и ти се зовеш снажним?! Ја сам МОЋ. И можда сам спреман да те научим томе…“
Успије да ме слаже, признајем. И ја повјерујем да је то што говори истина… Понесе ме његов талас, затворим очи, полетим – изгубим вољу за земљом… Отворим очи и погледам, не с презиром, више благим пркосом, доле – на људе и зграде – како ме не виде и нису свјесни да сам посматрач. И помислим – како је дивно крстарити градом ноћу док сви имају своје проблеме, снове и вечерњи програм, а ја сам сретан, јер немам ништа од тога, јер сам имао све, срећу држао у руци, мислио да знам како да је сачувам, како нисам пратио да се њен облик мијења, како нисам одреаговао и … изгубио је…
И онда се срушим у прву блатњаву улицу, одбачен од пријатеља-вјетра, јер нисам издржао да не помислим. А требало је само да не помислим – тако једноставно и неиздрживо правило.
Рукама наредим да ме подигну на ноге. А онда ногама наредим да заједничко тијело пренесемо до најближег кревета.
И ново јутро доћи ће са истим пркосом сунчевих зуба у неиспаване очи…