писања из трбуха – субота, 22 часа, 29. јул 2006, бања лука

Ишао сам са колегама на трчање данас. Интересантно колико не волимо себе, и не желимо да водимо рачунра о своме тијелу. Иако је знојење трајало само 30ак минута, тернутно – истуширан – прилично се позивитно осјећам.
Ових дана, дешава ми се да заглавим до јутарњих часова (~ 4) новог дана и онда мало спавам (до 7) те тако радни дио дана (до 16) проведем у неком полубунилу. Тако да сам се дао на спавање поподне, што иначе није моја навика.
Јутрос сам тако легао око 4, јер сам чекао на станици пољака који се није појавио (а требао је да то учини око 1 те ноћи), па онда чак читао (!) око 30ак минута. (Шта ћу кад другачије не могу заспати…). А јутрос сам онда устао око 8, истуширао се и отишао до града са колегама у суботојутарњи шопинг. Као у правом потрошачком друштву потпуно непланирано новцем који не би требало да трошим на такве ствари купио сам мајицу за 25 КМ, дивно-зелене боје. А после смо сједили у граду и пили лимунаду, јер је већ око 10 прилично угријало и тијело и очи.
Е тако намучен куповином и дружењем отишао сам кући, направио си оброк, а после читао. У једном моменту ми је прошло кроз главу осјећај (прије него мисао) како ћу да заспим. Склопио сам књигу и – заспао! Спавао сам отприлике 2 сата или слично и једва сам се извукао из кревета после. Киша је донијела неку љеност у собу па сам опет читао и окретао се, јер су ме већ леђа бољела од лежања…
Све чисте тривијалности записах! Па хајде, нека. Треба и то понекад.

писања из трбуха – у међувремену

Нова Година са пријатељима. Нови посао. Нови семестар. Један другачији живот – пун! Само споља пун.

писања из трбуха – недеља, једва прошла поноћ, 23. јул 2006, бања лука

Смирај дана. Једем нешто чему тачно и не знам име, мада би требало да има нешто попут kaselshpezzel… Тијесто са срмдљивим љепљивим сиром. Превише бибера. Убијам леденом тоник-водом.
У мом једно-особном стану двије дјевојке су пожељеле (прецизније – ја сам предложио) да кухају аустријску храну. Захар торту и горепоменуто јело са сиром. Прилично незгодно због размјештаја „кухињских“ елемената уштиманих за највише једну и по особу и то једном дневно по пола сата. А онда је и осигурач одлучио да прегори. Трчи код Љиље са кашиком у тијесту! Некако смо успјели да све спакујемо у три пластичне здјеле, док сам торту носио у рукама.
Говоранције, презантације, прехрањивање, музика, пиће – текли су хронолошки набројаним редом све док нису дошли до последње двије ставке у листи. (Музика подразумијева и знојење младих тијела – тако да то нећемо посебно истицати.)
Навучен на причу о фотографији – већи дио вечери сам тражио материјал, помало и постао досадан људима, али надам се не узалуд. Но, видјећемо… Нисам још прегледао фотографије на великом екрану.
Једна ствар ме увијек погоди. Згрченост коју осјећам када се дружим са људима из земаља нама тако далеким.
Ништа романтично у једној вечери попут ове. Или то моје очи нису видјеле. Неколико лијепих очију, више привлачних тијела, али све је само примјећивање.
Недостаје ми Ана. Недостаје ми њена близина. Недостаје ми буђење уз њу. Као мала смрт је свака помисао да није ту. И слатка је та мала смрт док знам да ме воли.

Мучи ме помисао на посао. Шта урадити у наредних годину дана? Гдје кренути даље? Бања Лука, Београд, Љубљана? Како се „осигурати“?
А можда управо погрешно размишљам – осигурати. Немогуће. Прихватити динамику живота, дисати заједно са њом, можда ту лежи рјешење. Пратити сваки дамар дана и одлучивати у тренутку, а не прије него нам се постави да бирамо.
Сутра.. Данас сам већ у Теслићу. Милиана је добила Симона сина, па Горан и ја идемо у посјету.

писања из трбуха – недеља увече, 09. јул 2006, бања лука

Прије неколико минута сам се осјећао изразито срећно. Сада је осјећај минуо. Није то ништа посебно лоше. Осјећања буду и прођу. Разлози који су их створили и посљедице које су остале су трајније.
Провео сам један прилично опуштајући викенд у Прибинићу. Највећи дио минуле суботе сам прележао у платненој лежаљци цвјетног узорка. Сунчао сам се. Полако се окретао са леђа на трбух и обратно. Да не прегорим! Читао сам књигу. Једну дивну књигу. Књигу дјечију, али и свима који је нису прочитали на вријеме. Ја нисам. Сада јесам, наравно. Али, да се вратим на лежање.
Прилично сам се изненадио како сам брзо прихватио стање у коме сам се нашао тог дана. Без обавеза. Вријеме сам пуштао да пролази, без опомена. Игра облака и сунца у позадини књиге ме ипак подсјећала да се крећемо.
Устајао сам само када су ме звали на кафу или оброке. А и то је било уживање! Уживање у разговорима са баком, дједовим братом и мојом мајком. Приче из 1930-их година; из година после рата, о партизанима и четницима, о ручном прављењу сопствене одјеће…
С једне стране смо постојали нас четворо који смо заузимали омањи комад планете, а са друге стране постојали су свјетови угњеждени кроз простор и вријеме у књизи коју сам читао и која ми је реално заокупљала много већи дио времена у ова два претходна дана.
А онда увече још једно „ново“ искуство. Иако сам носио телефон са собом, нисам се претјерао обазирао да ли ћу бити контактиран и кога ћу звати, или колико је сати сада… Користио сам га само да Ани пошаљем коју сличицу и/или романтичну поруку…
Увече међутим, таман прије него сам послао поруку-честитку за њен сутрашњи (био је тада 08. јун увече) рођендан – телефон се угасио! После пар тренутака изразито негативних осјећања према тој глупој гомили вјештачких материјала (телефону, Ана је увијек била изразито природног поријекла… Мада вјерујем да су је само Небеса послала мени… ) препустио сам се ужитку читања. Заборављајући колико је сати, јер нисам ни могао то знати у ситуацији у којој сам био, нисам се обазирао када сам заспао… Нисам ујутро ни желио да знам када сам се пробудио.
Чим сам отворио очи знао сам да сам богато сањао, мада се нисам трудио да се сјетим шта је тачно био садржај снова. Изашао сам у росу око куће, гледао сунце које је било далеко брже од мога ранорањења, и просто – уживао у новом дану! Без идеје о времену које је ипак неумитно протицало. Али ме се није тицало. То је нешто што стварно дуго нисам проживио.
Дан после је протекао уз доручак, одлазак на гробље на коме су сахрањени неки од најближих и нешто даљих предака, шетњу кроз шумарке назад до куће, шетњу кроз прохладни сеоски поток и предиван осјећај провлачења млашчића воде кроз прсте босих ногу, већ одвиклих од природних надражаја по завученим кутовима тијела.
И ево ме сада поново испред рачунара дигитализујем своја природна искуства, покушавајући тако да их сачувам од пролазности времена и промјењљивости моје душе. Не жалим се што је тако. Тако треба. Зашто? Не питам се. Бесмислено је. Уживајмо у стварању сопствене свијести о времену и простору!
Ипак сутра имам колоквиј. Одох.