Дани пролазе тако брзо да почесто не знам који је датум данас, нити којег је датума нешто у скорој будућности… и таман испланирам да нешто посетим, да бих чуо затим, да је то нешто прошло. Нешто је – концерт, изложба…
Мрзи ме већ та колотечина што ме увукла, да не стижем ништа да урадим поред онога што „морам“ да урадим.
Питам се, у ствари, како то други постижу?
Да ли ја хоћу превише, па не стигнем ништа, или не знам како да се организујем…
Ово први ми не звучи као потпуна истина, док, опет, ово друго ми управо супротно стоји ономе како ме други виде…
Ах, дилеме…
Свакако сувише неиспаваних ноћи, ових дана, затим одмор који већ вири иза угла, нагоне човека да мисли о своме времену…
Просечно, само трећина живота нам остаје кад одузмемо спавање и посао…
