ово је друга везија.
никада нећете видети прву, јер сам је обрисао. грешком. можда и није била грешка, али није ми ни била намера, свакако…
у сваком случају, причао сам о томе како сам покушао да средим хаос. одустао сам, да скратим причу о томе сада. нема реда.
и да… људи нису само биологија и математика… тако нешто сам хтео да кажем…
сада није ни важно, јер ионако нећете прочитати оригинални текст никада. сем ако неко не врати време па сачува текст пре него ја притиснем погрешно дугме.
Дани пролазе тако брзо да почесто не знам који је датум данас, нити којег је датума нешто у скорој будућности… и таман испланирам да нешто посетим, да бих чуо затим, да је то нешто прошло. Нешто је – концерт, изложба…
Мрзи ме већ та колотечина што ме увукла, да не стижем ништа да урадим поред онога што „морам“ да урадим.
Питам се, у ствари, како то други постижу?
Да ли ја хоћу превише, па не стигнем ништа, или не знам како да се организујем…
Ово први ми не звучи као потпуна истина, док, опет, ово друго ми управо супротно стоји ономе како ме други виде…
Ах, дилеме…
Свакако сувише неиспаваних ноћи, ових дана, затим одмор који већ вири иза угла, нагоне човека да мисли о своме времену…
Просечно, само трећина живота нам остаје кад одузмемо спавање и посао…
незнатно додирем иреално, па побегнем у стварност.
јер је сигуранија. плитка је у својој најдубљој тачки, што ми одговара ових пар месеци…
dok noci prolaze za danima
u kojima
nema mesta za misao
kao vreme si tu
nemam nacina da te menjam
nemam nacina da pobegnem od tebe
nemam nacina da zivim sa tobom
normalno
nenormalno
paralelno
ispresecano
sve je
1. april 2008.
banja luka
21:51 7.12.2007
siva slova
nemaju boje
meni
te riječi što mi daješ
drveno kamenje
u sivoj noći
mjesec u magli daleko
gledam ga iskopanih očiju,
šupljinama ga gledam
дигитализовано: 5. јуна 2007 у 22:47
Стајао је на прагу и пушио своју прву јутарњу цигару.
Доле, испод, борба се одвијала хладног јутарњег ваздуха против топле унутрашњости собе. Невидљива борба коју су само указивали прамичци залуталог дима.
На радију – Леонард Коен, Чо Кокер, Елвис Присли…
Ускоро ће изаћи, кренути у још једну битку. Да ли ће изгубити, побиједити? Није знао, наравно.
Узбуђивала су га ова јутра прољећна. Свјежа, често мирна и помало, за њега, свечана…
Увијек је волио бити први. Често то није био. Али је волио када је рано јутром кретао у битку. Давало му је предност. Можда лажну. Можда…
27. март 2007.
Бања Лука
14:44 23.10.2006
нешто је тешко у мени данас
и ја сам срећан и тужан истовремено
у томе што боли осећам срећу
у томе што сам срећан смета бол
као на међи – стојим
на раскршћу времена
гледам у данас и
гледам у сутра и
не знам како
погледати исправно
пишем о њој
и пишем о њој
не пишем о себи
а ја сам полуга
покрећем свет
померам међе
а савијам се
U poslednje vrijeme hvatam sebe kako u prolazu direktno gledam u oči ljudima koji dolaze u susret.
Primijetio sam i to da pokušavam u njihovim očima vidjeti njihovu prošlu mladost. Zamišljam, na osnovu onog što u par sekundi gledam, kako je izgledalo to lice kada je imalo samo 10ak godina. Kakva je energija zračila iz usta zadovoljno uštimanih u osmijeh tada? Kako su imali snove, želje, puteve… Posebno me pogodi životom umoreno lice. Nema snage. Nema više života. Samo mehanizam. Navika. Ignorancija.
Bezvoljno se vuče meso. Kost se o kost trlja; meso razvlači po miliarditi put između istih spona. Ako se ikada i pitalo zašto, više to ne čini.
A prsti. Uvijek u nekom polugrču. Kao da žele da uhvate nešto… Nekada bilo. Sada bezvoljno postoje, jer meso iz čiste zavisti ne dozvoljava da odu svojim neputem.
Stopala su još tu. Više ne vuku. Neko ih samo pritišće i ona pokušavaju da pobjegnu od bola. Čak, ni boli nema u dovoljnoj količini, samo sjećeanje na bol…
Oči, uši, nos… Sve moguće talase su već primili – samo ih ponovo puštaju mozgu kao laganu muziku pred spavanje, sem što ova ne uspavljuje već hipnotiše, da mozak ne poželi i sam da ode…
Ipak postoje razlozi zašto mozak ne bi smio otići…
21:58 12.5.2006
19:04 9.2.2006, bl
kasno
ne zelim da te izgubim,
ali sam te vec izgubio.
ne zelim da te zaboravim,
ali sam odavno zaboravio.
zaboravio sam da te volim.
zaboravio sam da ti to pokazem.
zaboravio sam da ti sapucem dok se budis.
zaboravio sam da ti pevam dok se smejes.
zaboravio sam da te zagrlim kada si blizu.
zaboravio sam da cenim momente kada si blizu.
zaboravio sam da me volis.
a onda si i ti to zaboravila…
