Смирај дана. Једем нешто чему тачно и не знам име, мада би требало да има нешто попут kaselshpezzel… Тијесто са срмдљивим љепљивим сиром. Превише бибера. Убијам леденом тоник-водом.
У мом једно-особном стану двије дјевојке су пожељеле (прецизније – ја сам предложио) да кухају аустријску храну. Захар торту и горепоменуто јело са сиром. Прилично незгодно због размјештаја „кухињских“ елемената уштиманих за највише једну и по особу и то једном дневно по пола сата. А онда је и осигурач одлучио да прегори. Трчи код Љиље са кашиком у тијесту! Некако смо успјели да све спакујемо у три пластичне здјеле, док сам торту носио у рукама.
Говоранције, презантације, прехрањивање, музика, пиће – текли су хронолошки набројаним редом све док нису дошли до последње двије ставке у листи. (Музика подразумијева и знојење младих тијела – тако да то нећемо посебно истицати.)
Навучен на причу о фотографији – већи дио вечери сам тражио материјал, помало и постао досадан људима, али надам се не узалуд. Но, видјећемо… Нисам још прегледао фотографије на великом екрану.
Једна ствар ме увијек погоди. Згрченост коју осјећам када се дружим са људима из земаља нама тако далеким.
Ништа романтично у једној вечери попут ове. Или то моје очи нису видјеле. Неколико лијепих очију, више привлачних тијела, али све је само примјећивање.
Недостаје ми Ана. Недостаје ми њена близина. Недостаје ми буђење уз њу. Као мала смрт је свака помисао да није ту. И слатка је та мала смрт док знам да ме воли.
Мучи ме помисао на посао. Шта урадити у наредних годину дана? Гдје кренути даље? Бања Лука, Београд, Љубљана? Како се „осигурати“?
А можда управо погрешно размишљам – осигурати. Немогуће. Прихватити динамику живота, дисати заједно са њом, можда ту лежи рјешење. Пратити сваки дамар дана и одлучивати у тренутку, а не прије него нам се постави да бирамо.
Сутра.. Данас сам већ у Теслићу. Милиана је добила Симона сина, па Горан и ја идемо у посјету.
