Смирај дана. Једем нешто чему тачно и не знам име, мада би требало да има нешто попут kaselshpezzel… Тијесто са срмдљивим љепљивим сиром. Превише бибера. Убијам леденом тоник-водом.
У мом једно-особном стану двије дјевојке су пожељеле (прецизније – ја сам предложио) да кухају аустријску храну. Захар торту и горепоменуто јело са сиром. Прилично незгодно због размјештаја „кухињских“ елемената уштиманих за највише једну и по особу и то једном дневно по пола сата. А онда је и осигурач одлучио да прегори. Трчи код Љиље са кашиком у тијесту! Некако смо успјели да све спакујемо у три пластичне здјеле, док сам торту носио у рукама.
Говоранције, презантације, прехрањивање, музика, пиће – текли су хронолошки набројаним редом све док нису дошли до последње двије ставке у листи. (Музика подразумијева и знојење младих тијела – тако да то нећемо посебно истицати.)
Навучен на причу о фотографији – већи дио вечери сам тражио материјал, помало и постао досадан људима, али надам се не узалуд. Но, видјећемо… Нисам још прегледао фотографије на великом екрану.
Једна ствар ме увијек погоди. Згрченост коју осјећам када се дружим са људима из земаља нама тако далеким.
Ништа романтично у једној вечери попут ове. Или то моје очи нису видјеле. Неколико лијепих очију, више привлачних тијела, али све је само примјећивање.
Недостаје ми Ана. Недостаје ми њена близина. Недостаје ми буђење уз њу. Као мала смрт је свака помисао да није ту. И слатка је та мала смрт док знам да ме воли.

Мучи ме помисао на посао. Шта урадити у наредних годину дана? Гдје кренути даље? Бања Лука, Београд, Љубљана? Како се „осигурати“?
А можда управо погрешно размишљам – осигурати. Немогуће. Прихватити динамику живота, дисати заједно са њом, можда ту лежи рјешење. Пратити сваки дамар дана и одлучивати у тренутку, а не прије него нам се постави да бирамо.
Сутра.. Данас сам већ у Теслићу. Милиана је добила Симона сина, па Горан и ја идемо у посјету.

Прије неколико минута сам се осјећао изразито срећно. Сада је осјећај минуо. Није то ништа посебно лоше. Осјећања буду и прођу. Разлози који су их створили и посљедице које су остале су трајније.
Провео сам један прилично опуштајући викенд у Прибинићу. Највећи дио минуле суботе сам прележао у платненој лежаљци цвјетног узорка. Сунчао сам се. Полако се окретао са леђа на трбух и обратно. Да не прегорим! Читао сам књигу. Једну дивну књигу. Књигу дјечију, али и свима који је нису прочитали на вријеме. Ја нисам. Сада јесам, наравно. Али, да се вратим на лежање.
Прилично сам се изненадио како сам брзо прихватио стање у коме сам се нашао тог дана. Без обавеза. Вријеме сам пуштао да пролази, без опомена. Игра облака и сунца у позадини књиге ме ипак подсјећала да се крећемо.
Устајао сам само када су ме звали на кафу или оброке. А и то је било уживање! Уживање у разговорима са баком, дједовим братом и мојом мајком. Приче из 1930-их година; из година после рата, о партизанима и четницима, о ручном прављењу сопствене одјеће…
С једне стране смо постојали нас четворо који смо заузимали омањи комад планете, а са друге стране постојали су свјетови угњеждени кроз простор и вријеме у књизи коју сам читао и која ми је реално заокупљала много већи дио времена у ова два претходна дана.
А онда увече још једно „ново“ искуство. Иако сам носио телефон са собом, нисам се претјерао обазирао да ли ћу бити контактиран и кога ћу звати, или колико је сати сада… Користио сам га само да Ани пошаљем коју сличицу и/или романтичну поруку…
Увече међутим, таман прије него сам послао поруку-честитку за њен сутрашњи (био је тада 08. јун увече) рођендан – телефон се угасио! После пар тренутака изразито негативних осјећања према тој глупој гомили вјештачких материјала (телефону, Ана је увијек била изразито природног поријекла… Мада вјерујем да су је само Небеса послала мени… ) препустио сам се ужитку читања. Заборављајући колико је сати, јер нисам ни могао то знати у ситуацији у којој сам био, нисам се обазирао када сам заспао… Нисам ујутро ни желио да знам када сам се пробудио.
Чим сам отворио очи знао сам да сам богато сањао, мада се нисам трудио да се сјетим шта је тачно био садржај снова. Изашао сам у росу око куће, гледао сунце које је било далеко брже од мога ранорањења, и просто – уживао у новом дану! Без идеје о времену које је ипак неумитно протицало. Али ме се није тицало. То је нешто што стварно дуго нисам проживио.
Дан после је протекао уз доручак, одлазак на гробље на коме су сахрањени неки од најближих и нешто даљих предака, шетњу кроз шумарке назад до куће, шетњу кроз прохладни сеоски поток и предиван осјећај провлачења млашчића воде кроз прсте босих ногу, већ одвиклих од природних надражаја по завученим кутовима тијела.
И ево ме сада поново испред рачунара дигитализујем своја природна искуства, покушавајући тако да их сачувам од пролазности времена и промјењљивости моје душе. Не жалим се што је тако. Тако треба. Зашто? Не питам се. Бесмислено је. Уживајмо у стварању сопствене свијести о времену и простору!
Ипак сутра имам колоквиј. Одох.

Како срећа одједном одлучи да дође? Пита ли она икога? Да ли је то само опака пркосна игра нечија, или је пак, дугоочекивани повратак на оно у шта смо вјеровали? Желим да вјерујем да је то повратак, али и даље не смијем да се препустим потпуно. Не смијем, јер претходна смрт је била болна.
А желим! Желим свим срцем, бићем, прстима, очима, уснама да те волим и да осјетимо срећу коју смо осјећали… Не! У ствари не желим стару срећу. Желим да уведемо нову јединицу мјере за нашу нову срећу. Нека то буде нешто ново. Старо знамо. Нове ствари желимо. Барем ја. У сваком случају, желим да буде тако као што тренутно изгледа. А знаћемо ускоро.
Надам се да ћемо проћи „први“ испит наше „вјечне љубави“. Јер ништа на свијету ми није битније од тога…

U poslednje vrijeme hvatam sebe kako u prolazu direktno gledam u oči ljudima koji dolaze u susret.
Primijetio sam i to da pokušavam u njihovim očima vidjeti njihovu prošlu mladost. Zamišljam, na osnovu onog što u par sekundi gledam, kako je izgledalo to lice kada je imalo samo 10ak godina. Kakva je energija zračila iz usta zadovoljno uštimanih u osmijeh tada? Kako su imali snove, želje, puteve… Posebno me pogodi životom umoreno lice. Nema snage. Nema više života. Samo mehanizam. Navika. Ignorancija.

Bezvoljno se vuče meso. Kost se o kost trlja; meso razvlači po miliarditi put između istih spona. Ako se ikada i pitalo zašto, više to ne čini.

A prsti. Uvijek u nekom polugrču. Kao da žele da uhvate nešto… Nekada bilo. Sada bezvoljno postoje, jer meso iz čiste zavisti ne dozvoljava da odu svojim neputem.

Stopala su još tu. Više ne vuku. Neko ih samo pritišće i ona pokušavaju da pobjegnu od bola. Čak, ni boli nema u dovoljnoj količini, samo sjećeanje na bol…

Oči, uši, nos… Sve moguće talase su već primili – samo ih ponovo puštaju mozgu kao laganu muziku pred spavanje, sem što ova ne uspavljuje već hipnotiše, da mozak ne poželi i sam da ode…

Ipak postoje razlozi zašto mozak ne bi smio otići…

21:58 12.5.2006

19:04 9.2.2006, bl

kasno

ne zelim da te izgubim,
ali sam te vec izgubio.

ne zelim da te zaboravim,
ali sam odavno zaboravio.

zaboravio sam da te volim.
zaboravio sam da ti to pokazem.
zaboravio sam da ti sapucem dok se budis.
zaboravio sam da ti pevam dok se smejes.
zaboravio sam da te zagrlim kada si blizu.
zaboravio sam da cenim momente kada si blizu.
zaboravio sam da me volis.

a onda si i ti to zaboravila…

Имамо ли шта рећи једно другоме? Свјесни стања, немоћни да мијењамо, ухваћени у клопку стојимо-идемо својим путевима…

Јуче и сутра. А данас? Само гледам иза и испред. Чешће испред. Довољно је да не гледам данас. Заборавим, ето, данас и онда оно постане јуче. А тада ничему није корисно. И тако ми дани постају сјећања, док трчим за следећим унапред обећаним даном. На пропаст, на пролаз, на изгубљено миришу сви ти сутра-дани. Као млад цвијет којем трчиш у загрљај и – док га принесеш лицу, носу – схватиш да је његов мирис већ прошао. Ено га! Иза тебе је већ… Али касно је…. Иди! Трчи за следећим цвијетом. Његов мирис је већ трајнији… Ха, ха… Оде… Само нека иде… Вјерује… То је добро за човјека. Одох и ја даље…

Тешко је писати о томе сада. Тешко је искрено мислити и знати своје жеље.
Преплитања осјећања, сјећања и жеља не престаје да притишће и не знам шта да мислим. Просте ствари одједном постају компликоване, искрене и јасне линије муте се и не говоре више истим језиком правца, већ – као намјерно – губе смисао и мотају се уоколо као да пркосе…
И не знам да ли да станем; останем; идем даље; чекам; враћам се… Враћати се дефинитвно нећу! То је исувише очајнички и не води у сутра. Барем не онакво сутра какво желим. А какво желим? Хм…
Радим. Гурам даље неке видљиве и опипљиве ствари, и то није проблематично. Или се барем логички реалним напором да ријешити… Али, оно што је унутра. Проблем (за) који не може (нико) да (се) узме и нацрта његове унутрашње везе, те на основу тога пронађе рјешење, ме разједа. Осјећам нервозу који носи и која расте…
Покушам да се заварам стављајући шарени папир испред очију и гледајући његове веселе ноте осјетим се лакше… Али, само на тренутак… Заболи ме илузија и сувише истрениран мозак не дозвољава то. И крене млин. Меље… Лагано у даљини се чује жрвањ као далеки ехо грмљавине. Приближава се, али ја, страхом гоњен, побјегнем ако стигнем у свијет дневног да на још један гутљај живота додам крај. Крпим.

* * *

Синоћ је дувао дивно снажан топао вјетар! Најинтензивнији дио сам, нажалост,  пропустио скривши се у затвореном. Нехотично, вјеруј. Кренуо сам кући и на срећу, вјетар је наставио да ми улива снагу. Просто обожавам те снажне топле вјетрове који престају да ме милују и почињу да ме заносе док ходам растуреним градом (или врхом бријега – боља околност). Хвали се још поломљеним гранама и потура ми их под нос, говорећи: „Види, види, и ти се зовеш снажним?! Ја сам МОЋ. И можда сам спреман да те научим томе…“
Успије да ме слаже, признајем. И ја повјерујем да је то што говори истина… Понесе ме његов талас, затворим очи, полетим – изгубим вољу за земљом… Отворим очи и погледам, не с презиром, више благим пркосом, доле – на људе и зграде – како ме не виде и нису свјесни да сам посматрач. И помислим – како је дивно крстарити градом ноћу док сви имају своје проблеме, снове и вечерњи програм, а ја сам сретан, јер немам ништа од тога, јер сам имао све, срећу држао у руци, мислио да знам како да је сачувам, како нисам пратио да се њен облик мијења, како нисам одреаговао и … изгубио је…
И онда се срушим у прву блатњаву улицу, одбачен од пријатеља-вјетра, јер нисам издржао да не помислим. А требало је само да не помислим – тако једноставно и неиздрживо правило.
Рукама наредим да ме подигну на ноге. А онда ногама наредим да заједничко тијело пренесемо до најближег кревета.
И ново јутро доћи ће са истим пркосом сунчевих зуба у неиспаване очи…